U nama živi čitavo pozorište — Kralj, Ratnik, Mag, Ljubavnik, Sluga, Budala... Svi ovi arhetipovi, i ko zna koji još, vuku nas za rukav iz naše podsvesti. Neki žele da nam pomognu u dnevnim izborima, dok drugi pokušavaju da nam podmetnu nogu ili čak zabodu nož u leđa. Verovatno zato što smo, negde daleko u prošlosti, nesvesno i mi podmetnuli nogu njima.

Verujem da je krajnja destinacija čovekovog razvoja celovitost. Sastaviti celinu je završni zadatak postojanja. Ali, sastaviti celinu znači prihvatiti sve strane sebe, sve istine o sebi, ma kakve one bile.

Neke delove sebe volimo, raduju nas i ponosni smo što ih imamo. Međutim, od drugih bežimo i ne prihvatamo ih lako. Te delove sebe koje nismo prihvatili, neki nazivaju senkama naše ličnosti. To su naši skriveni aspekti — oni koje možda ne volimo, od kojih bežimo, a koji umeju da se pobune protiv takve represije i počnu, ponekad snažno i silovito, da nam stvaraju probleme.

Što se više povlačimo, senke sve jače stežu. Mrak postaje dublji. I teži.

Moji radovi su inspirisani tim senkama. I posvećeni su njima. Oni su u njihovu čast. Moji radovi su zapravo dnevnik, kroz sve ove godine, mojih upoznavanja sa sopstvenim i tuđim senkama. Medijum izražavanja je manje bitan — ponekad su to grafičke priče, nekad kraći ili duži tekstovi, nekad video-snimci, a ponekad elektronska muzika.

Ono što je zaista bitno jeste suština poruke koju nam senke šalju. Na koji način se bore da im odamo priznanje i shvatimo njihovu značajnu ulogu u nama.

Jer kao što kaže poslovica: „Što je svetlost jača, duža senka postaje.“