Brak suprotnosti - Hieros Gamos (sveti brak) 

je ideja koja postoji u raznim okultnim tradicijama, kao što su masonska ili rozenkrojcerska. Međutim, to je isto tako koncept koji najbolje objašnjava senku u Jungovskom smislu, kao i osnovu njenog integrisanja.

Ono što je zajedničko za društvo, porodicu ali i ličnost je da su to sistemi. Negirati ili uslovljavati postojanje nekog elementa, takvih sistema znači gurnuti ga u senku. Negirati mu svetlost (svetost) postojanja, na šta niko nema pravo.

U senci takav element, bilo da se radi o društvenoj grupi (tzv opoziciji, sekti, pokretu, grupi neistomišljenika...), individui (na primer ekscentriku, crnoj ovci u porodici, osobi koja ima drugačije mišljenje ili doživljaj svog pola...) Ili dela ličnosti koji nije ništa drugo nego samo još jedna od takvih osoba koja živi u nama... Bilo ko od njih da je gurnut u senku, znači da je negiran, nije ispoštovan, nije viđen pravim očima i njemu je zapravo negirana sveta ljubav, jedina prava koja može biti samo neuslovljena. 

On je negiran ili je uslovljen, da mora biti ovakav ili onakav, da bi bio voljen. A to nije ljubav, već pokušaj manipulacije, koja je pokušaj kontrole. Na koji niko nema pravo. 

U senci, on postaje nesrećan, previše svoj, premalo deo sistema i kao takav počinje da se buni. Diže revoluciju, sabotira sistem što nije ništa drugo, nego oblik komunikacije sa porukomda insistira na svom svetom pravu da postoji takav kakav je, bez uslovljavanja ili modifikacije po volji nekog ko sebe smatra autoritetom.

Sklopiti brak između suprotnosti (Hieros Gamos) znači integrisati suprotnosti ponovo u celinu koja funkcioniše. Tako je dakle u svim sistemima, bilo da se radi o bukvalnoj partnerskoj vezi, društvu, porodici ili ličnosti. Očekivati da stvari funkcionišu, bez takvog braka jeste isto kao uzeti sat, izvaditi mu jedan zupčanik, samo zato što, eto nije po našoj volji i očekivati da takav sat radi dobro i da daje tačno vreme. To jednostavno nije moguće. 

Integrisati senku, ući u sveti brak jeste ponovo prihvatiti i vezati svetom ljubavlju. Onom koja nije izmanipulisana, već čista, koja se ne dobija po zasluzi, već je garantovana postojanjem (sveta). To znači vratiti nešto što nekom rođenjem pripada i samim tim učiniti sistem ponovo funkcionalnim. 

Kada se suprotnosti pomire i integrišu, tada nastaje potencijal da se rodi nešto treće. A to treće nije ništa drugo nego samo ekstenzija i ekspanzija života. Čiji osnovni cilj svakako jeste da traje. Da se menja i da živi. 

Da, svrha života jeste da postoji i živi. U nekom svom obliku. Da bude poštovan takav kakav, poseban i da diše svetu ljubav dnevno, bez bilo kakvih dodatnih uslova. I kao takav da rodi (kreira) nešto treće, nešto novo, što nikad pre nije postojalo. A da zatim nauči to treće, da se izbori za sebe, da nikad ne završi u senci.

Svrha života je dakle da živi i ništa komplikovanije od toga. Uspešan oblik interakcije i komunikacije sa drugima je iskonska jednostavnost. To je nešto što uvek uspe i izađe na dobro.

Svrha ljubavi je da voli i ništa komplikovanije od toga. Svrha kontrole doduše, je da negira. A negiranje vodi u senku. A senka do pobune. 

Pobuna odgurana do kraja vodi do totalne i zajedničke destrukcije. Ili natrag u sistem. 

A sistem je život. Ništa drugo do skriveni potencijal, koji čeka svoje otkriće.