U stalnom gardu, dok hoda pod zemljom... U metrou ili na vrhovima tržnih centara. Na ovom svetu... Visok stoji ponosit čovek.

Ispod svog prozora, dok ispija kafu i u zvezde gleda nadimajući se svojim zaslugama za nadogradnju i rotiranje sveta u levo i u desno.

Visokog čela, gustih obrva, staklasto oštrog pogleda...Ispod korodiranog osmeha, iza uvek spremnog plamtećeg jezika u njegovom umu nalazilo se trpeljivo, konkavno ogledalo, primorano na doživotno gledanje čoveka visokog čela, gustih obrva, staklasto oštrog pogleda...

Ispod prozora u kafi i njenom govoru, 365 dana u godini ogledao se čovek, veći nego što stvarno jeste, bez imalo sluha za tonove instrumenata stvarnosti!

U prozoru, u kafi, u reklamama metroa i u panoima tržnih centara… U sopstvenom umu. Ogledao se mali čovek, nemoćan pred obimnom pozornicom ljudske drame. Mali čovek, uvek spremnog plamtećeg jezika. Zapleten, ali ponosan na svoju ništavnost!