Pre par minuta gledao sam emisiju na RTS2 o čoveku koji se bavi knjigovezanjem na starinski 

način. Voditeljka ga pita: “Da li vi vidite vaše knjige kao živa bića?” Odgovorio je: “Da, ponekad ih 

vidim kao žive. Dok su na polici one su uspavane, a kada ih uzmem u ruku ponovo ožive. Ali 

tada, ne oživimo samo mi njih, već ožive i one nas.”  

Nastavio je da priča o ljubavi prema svom zanatu ali i poređenju sa PDF knjigama. Kaže: “ 

Virtualne knjige su samo informacija, one nemaju reljefe, brazde na korici i papiru, povez koji je 

ručno rađen i samim tim zaseban za svako izdanje… Nemaju dušu i svoj život!” 

Ipak, nova tehnologija je donela mnogo dobrih stvari. Ako ne želimo da se odreknemo nje, a ni da 

ubijamo stare zanate, gde je onda pravilan odnos? E upravo to pitanje, čitava ova situacija 

sa RTS2 me inspirisala na maštanje o savršenom svetu. Svetu u kome je svaki element na 

svom mestu, gde živo ostaje živo, življe nego ikada a mrtvo, puko funkcionalno ostaje u domenu 

maksimalne funkcionalnosti, ne mešajući se u domen živog i ne gradeći sopstvenu 

tehno­estetiku od svog ružnog mrtvila. 

Povratak prirodi i starim zanatima… Gde svaka knjiga jeste rađena ručno; svaka slika i pesma, 

skulptura jesu unikat na kojoj možeš da osetiš dušu svakog poteza, zamenjeno mrtvilom 

manufakture, kopije, štampe… Zamišljam svoju kuću, sličnu kao kuća Hobita. U njoj sve 

napravljeno od prirodnog materijala, svaka stolica, fotelja, parče poda i plafona, nose svoju 

individualnost. Na polici knjige, ručno vezane. Svaka unikat na celom svetu. Na zidu skulptura, 

izbrazdana lepotom nesavršenstva poteza nekog tamo umetnika. Negde sa ulice, iz bašte u 

moju kuću ulazi zvuk nekog violiniste, prolaznika koji nestaje polako ali je vrlo brzo zamenjen 

cvrkutom ptica i ostalim dobrim frekvencijama koje samo priroda može da nam pošalje… I to je 

jedina muzika koju ću slušati danas. 

Ja sedim na svojoj sofi od neobrađenog drveta, stavljam noge na masivni drveni sto. U ruke 

uzimam svoj omanji hladno sivi LAP TOP i konektujem se na internet! Lap top, nema svoju 

estetiku. On je puko tehnička sprava, najsavršeniji aparat za komunikaciju ikad napravljen! Rado 

ga koristim i pretražujem informacije o tome kako da zasadim određeno povrće u svojoj 

organskoj bašti.  

Televizor sam izbacio, kao i telefon! Šta će mi kad imam internet, on zamenjuje sve. Inače, 

internet je privezan kablovima, svet je shvatio da je WIFI jako štetan, napravio jedan koristan 

korak unazad i vratio se na kablove… 

Ovo je jedno malo parče bačenog pogleda u  moj savršeni svet. Tamo gde sve što je duša 

ostaje da živi, raste menja se i razvija a sve što je funkcionalno, mrtvo a korisno to i ostaje. Ne 

pokušavajući da preuzme estetiku i funkciju duše.  

I to je sve što želim od života! To je sve što mi je potrebno kao baza za dalje stvaralaštvo, 

promenu i dalji razvoj. Baza za dalje konstruktivne eksperimente i benignu igru sa svim delovime 

takve realnosti.