Pre par minuta gledao sam emisiju na RTS2 o čoveku koji se bavi knjigovezanjem na starinski

način. Voditeljka ga pita: “Da li vi vidite vaše knjige kao živa bića?” Odgovorio je: “Da, ponekad ih

vidim kao žive. Dok su na polici one su uspavane, a kada ih uzmem u ruku ponovo ožive. Ali

tada, ne oživimo samo mi njih, već ožive i one nas.”

Nastavio je da priča o ljubavi prema svom zanatu ali i poređenju sa PDF knjigama. Kaže: “

Virtualne knjige su samo informacija, one nemaju reljefe, brazde na korici i papiru, povez koji je

ručno rađen i samim tim zaseban za svako izdanje… Nemaju dušu i svoj život!”

Ipak, nova tehnologija je donela mnogo dobrih stvari. Ako ne želimo da se odreknemo nje, a ni da

ubijamo stare zanate, gde je onda pravilan odnos? E upravo to pitanje, čitava ova situacija

sa RTS2 me inspirisala na maštanje o savršenom svetu. Svetu u kome je svaki element na

svom mestu, gde živo ostaje živo, življe nego ikada a mrtvo, puko funkcionalno ostaje u domenu

maksimalne funkcionalnosti, ne mešajući se u domen živog i ne gradeći sopstvenu

tehno­estetiku od svog ružnog mrtvila.

Povratak prirodi i starim zanatima… Gde svaka knjiga jeste rađena ručno; svaka slika i pesma,

skulptura jesu unikat na kojoj možeš da osetiš dušu svakog poteza, zamenjeno mrtvilom

manufakture, kopije, štampe… Zamišljam svoju kuću, sličnu kao kuća Hobita. U njoj sve

napravljeno od prirodnog materijala, svaka stolica, fotelja, parče poda i plafona, nose svoju

individualnost. Na polici knjige, ručno vezane. Svaka unikat na celom svetu. Na zidu skulptura,

izbrazdana lepotom nesavršenstva poteza nekog tamo umetnika. Negde sa ulice, iz bašte u

moju kuću ulazi zvuk nekog violiniste, prolaznika koji nestaje polako ali je vrlo brzo zamenjen

cvrkutom ptica i ostalim dobrim frekvencijama koje samo priroda može da nam pošalje… I to je

jedina muzika koju ću slušati danas.

Ja sedim na svojoj sofi od neobrađenog drveta, stavljam noge na masivni drveni sto. U ruke

uzimam svoj omanji hladno sivi LAP TOP i konektujem se na internet! Lap top, nema svoju

estetiku. On je puko tehnička sprava, najsavršeniji aparat za komunikaciju ikad napravljen! Rado

ga koristim i pretražujem informacije o tome kako da zasadim određeno povrće u svojoj

organskoj bašti.

Televizor sam izbacio, kao i telefon! Šta će mi kad imam internet, on zamenjuje sve. Inače,

internet je privezan kablovima, svet je shvatio da je WIFI jako štetan, napravio jedan koristan

korak unazad i vratio se na kablove…

Ovo je jedno malo parče bačenog pogleda u moj savršeni svet. Tamo gde sve što je duša

ostaje da živi, raste menja se i razvija a sve što je funkcionalno, mrtvo a korisno to i ostaje. Ne

pokušavajući da preuzme estetiku i funkciju duše.

I to je sve što želim od života! To je sve što mi je potrebno kao baza za dalje stvaralaštvo,

promenu i dalji razvoj. Baza za dalje konstruktivne eksperimente i benignu igru sa svim delovime

takve realnosti.