Postoji ljubav. Ona je neuslovljena. Jedino takva. Do nje se dolazi kroz mrkli mrak. A sve ostalo što se zove ljubav, nije ništa drugo nego manipulacija i korist. Kada voliš, voli zarad ljubavi. Ni zbog čega drugog. Samo tada voliš.

Postoji momenat i on je neuslovljen. Jer sve ostalo što se momentom zove, nije ništa drugo do odjek nepostojeće prošlosti ili mašta o tome šta je budućnost.

Uslovljavanje istog svojim glupavim zahtevima, za koje veruješ da će te učiniti srećnijim i zakrpiti tu prazninu, čini da ga nema. Nema više momenta za tebe. Nema onakvog kao kad smo bili deca čistog i jakog i kada ga nismo uslovljavali već jednostavno bili u njemu. Briše se i bledi za tebe, tada.

Jer od svakog momenta takvim uslovljavanjem onda pokušavaš dobiti fix, drogu, kick a ne sebe. Kada si prisutan, budi prisutan zbog same prisutnosti. Isprazni svoj um i celu svoju dušu. Ne uslovljavaj to što vidiš, već samo budi.

Postoji vrednost ljudska. I ona je neuslovljena. Ti vrediš jer si čovek, originalno biće nastalo u originalnom vremenu na putu do smrti, koja svemu daje svoj krajnji i najveći značaj. Kada sudiš... Nemoj. Ispred tebe je čovek. On vredi samo zbog toga. Njemu da vredi i da sija, ništa drugo nije ni potrebno. Osim toga što je čovek.

Postoji i dobrota. I ona je neuslovljena. A sve ostalo što se dobrotom zove, nije ništa drugo nego alat za dobit, na temelju egoistične gladi ili straha od sopstvene propasti. Na temelju otimačine za moć. Kada daješ, daj zbog davanja a ne zato da bi bilo šta primio nazad.

Postoji srce. Ono kuca dok kuca jer to jeste i to je jedino što ume. I kad prestane, onda umreš. Baš kao da nikad nisi ni bio. Kada živiš, živi zbog života samog a ne zbog posla, drugih ili onoga što misliš da ti jesi... Život je i onako sve to skupa. Ne živi zbog raznih mišljenja, zbog ovog ili onog čoveka. 

Toliko je jednostavno sve, jer put - on ide samo pravo. Svaki dan kad se probudiš za dan si bliži smrti, toj divnoj destinaciji ka kojoj neizbežno i polako idemo svi. Jer kraj i uvek pristuna ideja o kraju daju posebnu težinu, ozbiljnost i smisao svemu što je ikad trajalo.

Daj svemu težinu, ozbiljnost i smisao. 

Daj dubinu, značaj i vrednost. 

Upotrebi ove alate stvarnosti adekvatno i majstorski, a to je na jedan jedini način kako se to radi - u duhu potpune neuslovljenosti.

Ti budi ti. I pusti druge da nađu sebe. Pusti ih da ostanu oni. Prihvati ih i voli, čak i da su krvožedna čudovišta, kakva svi na kraju jesmo.

Šta si jeo danas? Piletinu? Upravo si pojeo leš potpuno čistog i nevinog stvora. I ne vidiš ništa loše u tome, jel?

Uradićeš to i sutra.

Ti si čudovište, monstrum i predator. Ali čak i takav vrediš. 

A ovo je civilizacija monstruma. Okot i jazbina. Nikakva romansa ovde više ne postoji.

Čak i takvi zaslužujemo da se uvek i svakog dana osećamo vrednim. Zaslužujemo ljubav, dobrotu i momenat. 

Izobilje istih. 

I to i dobijamo.

A zašto?

Jer ljubav, dobrota i momenat... Vrednost čovečija. Oni su pravi i potpuni, samo kao potpuno i savršeno čisti. 

Kao čista voda koja teče i ne sudi o tome ko treba da je pije.

Jedini mogući su - neuslovljeni.

Zar nisi danas ubio da bi jeo? Zar nisi podržao industriju koja ubija, tako što si kupio tu salamu od svinje? 

Kako onda možeš da zaslužuješ tako lepe darove, kao što su ljubav i dobrota?

Život se životom hrani, čovek, pomiri se sa tim. Život je perpetum mobile, beskonačni niz rađanja i umiranja i ono što ga drži na okupu kao glavni šraf takve skalamerije, jeste upravo njegova neuslovljenost.

Jer kad živiš, jednostavno živi. Kada umireš jednostavno umri... Ej čovek! Ne racionalizuj i pravdaj svaki svoj pokret i odluku.

Samo budi.

Postoji istina. Ona je subjektivna. Samo naša. Jer svi mi postojimo pojedinačno, sa svojim ličnim istinama, kao čuvari delova one nedostižne, objektivne istine. Tek kada se okupimo zajedno i krenemo da razgovaramo, sa svojim delovima, sklapamo tu veliku puzlu. Rešavamo taj grandiozni lavirint - koji se univerzalna istina zove.

Kada veruješ u nešto, veruj potpuno. Jer to je tvoja istina. Samo tvoja, unikatna i originalna kao i ti sam.

A na nju imaš pravo, jer je istina samo prava kao takva - potpuno neuslovljena.

Postoji i umetnost. Ona se samo zbog umetnosti radi. Jer kada se kao motiv umeša prodaja ili popularnost, ona to prestaje da bude. Postaje industrija. Posao. 

Postoji i umetnost. Nezavisna od istine, dobrote, momenta ili vrednosti. Nezavisna od aplauza ili zarade koju ima. Nezavisna od morala.

Jer ona je samo takva prava. Jedina moguća da postoji kao takva - samodovoljna. Jedina moguća samo kao potpuno neuslovljena.

I na kraju, pitam se samo jedno:

Da li se iko molio Bogu a da nije očekivao ništa od njega?

Čak ni negde duboko u pozadini svesti skriveno čak i od njega samog.

Da li se iko ikad molio a da se nije nadao nekoj nagradi od njega? Dobitku. Zaštiti.

Da li se iko molio bez straha?

Da li je iko ikad želeo čistu konekciju i neuslovljenu ljubav da mu da?

A on dobro zna ko smo mi i šta može očekivati od nas. Neko ko ti je dao sve, to savršeno dobro zna. 

Njega ne možeš lagati.

Šta ako je to njegova duboka želja? 

Samo da bude voljen i potreban.

Potpuno neuslovljeno.